Crkva Svetog arhangela Mihaila 1751-2001
Umesto predgovora "Rodno mesto" Matija Bećković
 |
UMESTO PREDGOVORA
Rodno mesto
U onom neveselom i nevoljnom zakutku zvanom Velje Duboko gde sam silom ratnih prilika proveo najranije detinjstvo i za koje su vezane seni mojih najrodjenijih i moje najmilije uspomene, bio sam jedini koji nije rodjen u Veljem Dubokom. Kad god bi se zatražio kakav dokument, negde upisivao ili odnekud ispisivao, popunjavao kakav formular, izdavalo svedočanstvo - imao sam napismeno da nisam odatle i da sam rodjen u Senti. Razume se, nisu izostali ni komentari: "Kakva Senta!", "Ti si naš, ti si odavde!", "Nije važno gde si rodjen, važno je gde živiš!".
Mada sam živeo u selu, nisam se lako odricao prednosti što sam rodjen u gradu i to baš u tako bliskoj a dalekoj Senti.
Bila je to moja prva izdvojenost.
Nisam zapamtio kako grad izgleda ali to nisam priznavao, a sećanja i uspomene na Sentu sam izmišljao.
Tu je možda zametak i prvog tvoraštva.
Tako se Senta obrela ni na nebu ni na zemlji, postajući zvezda koja me vodila ovome cilju koga ću se, ako bude sreće, jednoga dana domoći.
Ali u onoj besputnoj zagluvi za svakog ko se po mraku i besputici odlučuje za jedan pravac kažu da ide sentom glave ili sentinom. Spoljašnjih putokaza i orijentira nije bilo. U bespuću pravac kretanja je onaj kojeg odredjuje unutrašnji kompas. Zbog sentine ili senta-glave ispostavilo se da Senta nije samo zvezda iznad mog Vitlejema.
A kad sam mnogo docnije u Rečniku srpskog jezika pročitao da je sent isto što i rodno mesto, bio sam ne malo polaskan što se činilo da je grad u kojem sam rodjen rodno mesto svih ljudi.
Matija Bećković
