Стеван Сремац - "Сенћанин"
Свечана беседа академика Матије Бећковића
 |
Свечана беседа академика Матије Бећковића
изговорена приликом откривања оригиналне из 1906. године потичуће спомен-плоче Стевану Сремцу на његовој родној кући
Окупили смо се данас пред родном кућом Стевана Сремца, испред цркве Архангела Михаила и бивше Српске читаонице да откријемо оригиналну, из 1906. године потичућу спомен-плочу славном писцу и најславнијем Сенћанину.
И већ знамо да је овај чин значајан не само за Србе и не само за Сенту него културу уопште, а Српску посебно.
Црква, књига и читаоци чине тројство оног културног обрасца чије је олицетворење и Стеван Сремац. Оно што је у центру града то је и у центру духовног живота.
То што се на овом простору види у малом, у великом је сва новија историја Срба, а та историја је неодвојива од историје књиге. „Штампано слово нема граница“, писао је Стојан Новаковић, и оно је Србе спасило и огласило равноправним члановима људске заједнице. Црква је књига и то она једна која има право да се Књига зове, из које су дошле и све остале. Духовно уједињавање је циљ и задатак који више нико не спори.
Сремац презименом а Сенћанин и Бачванин рођењем, Стеван Сремац је постао Србијанац и то не оне Шумадије сличне Војводини коју су населили Херцеговци и Црногорци – него оне, како каже Скерлић, која се највише разликује од краја у којем је рођен. Написано је да његов пример најречитије доказује морално и духовно јединство Срба. Не зна се да је неки писац писао дијалектом краја из којег није, а тај осећај могао је понети једино у крви, а ту крв добити из крвотока језика. У језику је сво наше знање – дубоко разумевање живота и богато образложење света у које је доспео „са крајњег севера Угарских пустара“ на сам југ Србије.
Сремац је дао Ниш као Бора Врање и Кочић Змијање и Марко Миљанов Куче и Љубиша Паштровиће, а нема бољег доказа да су то заливи на мору једног језика.
Здрав и неизвештачен, речит и духовит, Стеван Сремац је био љубимац читалачке публике. Он спада у оне писце чију су судбину одредили читаоци. Критика га није открила, него се суду читалаца накнадно приклонила. Тако је овај наочити човек и нежења са читаоцима стекао децу која ће се рађати док је српског језика.
Сви писци жале за старим временима кад су „и кере крофне јеле“, како каже Вењко Петровић. И сви оригинални писци су конвенционални политичари. И то је боље него да су конвенционални писци а оригинални политичари. Речено је да је био конзервативно моралан и конзервативно националан, а то само значи да је био поштен и патријархалан.
Волео је Сервантеса, Гогоља и Јашу Игњатовића. Овог последњег можда „зато што је био с периферије која је била центар српске културе“ – или „што је страсно волео Србе, а нимало није мрзео Мађаре“. То је написао Милан Кашанин, а да је „политика ствар нестварна и ефемерна, а књижевност треба да је од сталне грађе“, писао је Игњатовић.
Запажено је како мањински народи из страха за голи опстанак негују највећу љубав за свој народ и његову целину.
Стеван Сремац није био само велики писац него и народни трибун, а такве писце – трибуне зову благословима слободе.
Ако се загледамо у годину у којој је подигнута црква у Сенти и годину кад је основана Српска читаоница и кад је у тој читаоници постављена спомен плоча академику Стевану Сремцу, а потом у године кад је читаоница укидана и плоча скидана, бројеви ће нам рећи више него што би могао поднети овај свечани чин.
У првим штампаним књигама објављивана су и имена претплатника а тај именик је уједно и поменик и попис учених и писмених.
Данас би тај попис био обимнији од икоје књиге. Доситеј се жалио да му је новосадски штампар за његове басне дао аков ракије. Данас можда не би добио ни толико.
Срби су се мало дуже задржали у 20. веку и сад би ваљало да пожуре ако мисле да тај заостатак надокнаде. Духовни препород је пут увис, а пут увис је нејкраћи пут од једних ка другима. За културни идентитет се зна да је најбољи чувар националног идентитета.
Када се загледамо у мистику бројева и 1804. и 1903. годину повежемо са годишњицама које нам предстоје у наредне две године, не можемо а да се не надамо даровима које би могли донети рефрени историје. Само треба да их подупремо и ми. Није ли део тих прегнућа и постављање спомен плоче Стевану Сремцу на његовој родној кући и не би ли један од пречих задатака за наш нараштај била и обнова Српске читаонице у Сенти? Томе се на оба света радују сви Сенћани, а међу њима и Стеван Сремац и његов ујак Јован Ђорђевић који као да чека да поново чује химну „Боже правде“, за коју је овај Сенћанин написао речи.
Срећан празник!
Матија Бећковић
28. септембра 2002. г. у Сенти
