Jovan Đorđević
Govor Mira Vuksanovića
 |
Govor Mira Vuksanovića
PRED BISTOM JOVANA ĐORĐEVIĆA
Da li je potrebno u Senti govoriti ko je bio Jovan Đorđević? Kada Senćani to ne bi dobro znali ne bi ga ovako lepo slavili. I da li je nužno, danas, pred spomenikom, u centru grada, ponavljati ono što je u istoriji srpske kulture ostalo kao trajan zapis?
Mogli bismo pitanja nizati jedno za drugim, razložno, kao što se maločas čulo, ali se tako ne može izbeći obaveza, ali se tako ne može poremetiti običaj da se istina i zasluga moraju isticati u svakoj pogodnoj prilici, koliko zbog onih koji su nas zadužili toliko i zbog nas. Jer, svako obnavljanje dobrog, iz nekadašnjeg doba, iz ranijih vekova, iz umetnodžti i nauke, iz svake delatnosti koja je donela napredovanje, znači samo jedno: pomaže nam da i mi nešto slično pokrenemo i uverava nas da nismo krenuli s gole doline, da imamo koga uzeti kao primer. Sve to, i tome što ide na ruku, hoće da nas odvede do imena Jovana Đorđevića i da nas primora da brojimo njegove velike učinke u Matici srpskoj, kao sekretara, njenom Letopisu i njenoj Biblioteci, kao urednika i upravnika, u Srpskom narodnom pozorištu, novosadskom, u Narodnom pozorištu, beogradskom, kao osnivača obeju teatarskih kuća, potom i dosledno – u književnosti, istoriji i učenju, u pokazivanju puta Stevanu Sremcu, u stihovima koji su u devetnaestom veku zapevani kao himna, koji su kasnije potisnuli, koji su nedavno vraćeni, uz koje stojimo i odajemo čast zemlji u kojoj smo, i piscu koji je reči u skladan poredak doveo. Ovako, nepravdom, jer samo pominjemo, ništa ne obuhvatamo sa svake strane, na preskok, doticanjem, nagoveštavamo kako je darovitost Jovana Đorđevića ostala nepomeriva u srpskoj povesnici. Trebalo bi često i potpuno kazivati da je Jovan Đorđević bio taličan čovek, preduzimljiv, uporan, da je umeo što drugi nisu ni pojmili, da je svaki svoj posao uzdigao visoko i ostavio meru vrednosti koja važi i danas.
Zato u ovaj novembarski dan, sto i osamdeset godina posle rođenja Jovana Đorđevića, vršnjaka Matice srpske i Svetozara Miletića, Senćanina po kome se njegov grad prepoznaje i izdvaja (s ostalima koji su odavde otišli naviše), zato mu sada Srbi i Mađari, zajedno, jer znaju da im je dug zajednički, jer su navikli da udruženo pokazuju drugima kako se širi ono što se zove tolerancija i razumevanje, zato sada možemo da kažamo, zadovoljni, bez ustručavanja: Senta ima kome podizati spomenik koji će neko u vremenima koja dolaze prepoznati i pohvaliti. To svojim likom, u bronzi, u zaklonu i zaštiti, pod pažnjom svojih sugrađana, ispod vajarske ruke Lasla Silađija, pokazuje Jovan Đorđević kome složno poručujemo: dobrodošao u svoju Sentu, među svoje Senćane, među nas, radoznale i zahvalne, dobrodošao na mesto koje ti pripada. Reci nam da ti je milo, da je svaki čovek veseo kada se vrati kući, u mesto rođenja, u zavičaj. Kaži svoje radovanje, na srpskom ili na mađarskom, ili na oba jezika odjednom, svi ćemo te razumeti, upamćeni Srbine Jovane Đorđeviću.
Senta, otkrivanje biste Jovanu Đorđeviću, 25. nov. 2006.
Miro Vuksanović s.r.
