Јован Ђорђевић
Говор Мира Вуксановића
 |
Говор Мира Вуксановића
ПРЕД БИСТОМ ЈОВАНА ЂОРЂЕВИЋА
Да ли је потребно у Сенти говорити ко је био Јован Ђорђевић? Када Сенћани то не би добро знали не би га овако лепо славили. И да ли је нужно, данас, пред спомеником, у центру града, понављати оно што је у историји српске културе остало као трајан запис?
Могли бисмо питања низати једно за другим, разложно, као што се малочас чуло, али се тако не може избећи обавеза, али се тако не може пореметити обичај да се истина и заслуга морају истицати у свакој погодној прилици, колико због оних који су нас задужили толико и због нас. Јер, свако обнављање доброг, из некадашњег доба, из ранијих векова, из уметности и науке, из сваке делатности која је донела напредовање, значи само једно: помаже нам да и ми нешто слично покренемо и уверава нас да нисмо кренули с голе долине, да имамо кога узети као пример. Све то, и томе што иде на руку, хоће да нас одведе до имена Јована Ђорђевића и да нас примора да бројимо његове велике учинке у Матици српској, као секретара, њеном Летопису и њеној Библиотеци, као уредника и управника, у Српском народном позоришту, новосадском, у Народном позоришту, београдском, као оснивача обеју театарских кућа, потом и доследно – у књижевности, историји и учењу, у показивању пута Стевану Сремцу, у стиховима који су у деветнаестом веку запевани као химна, који су касније потиснули, који су недавно враћени, уз које стојимо и одајемо част земљи у којој смо, и писцу који је речи у складан поредак довео. Овако, неправдом, јер само помињемо, ништа не обухватамо са сваке стране, на прескок, дотицањем, наговештавамо како је даровитост Јована Ђорђевића остала непомерива у српској повесници. Требало би често и потпуно казивати да је Јован Ђорђевић био таличан човек, предузимљив, упоран, да је умео што други нису ни појмили, да је сваки свој посао уздигао високо и оставио меру вредности која важи и данас.
Зато у овај новембарски дан, сто и осамдесет година после рођења Јована Ђорђевића, вршњака Матице српске и Светозара Милетића, Сенћанина по коме се његов град препознаје и издваја (с осталима који су одавде отишли навише), зато му сада Срби и Мађари, заједно, јер знају да им је дуг заједнички, јер су навикли да удружено показују другима како се шири оно што се зове толеранција и разумевање, зато сада можемо да кажамо, задовољни, без устручавања: Сента има коме подизати споменик који ће неко у временима која долазе препознати и похвалити. То својим ликом, у бронзи, у заклону и заштити, под пажњом својих суграђана, испод вајарске руке Ласла Силађија, показује Јован Ђорђевић коме сложно поручујемо: добродошао у своју Сенту, међу своје Сенћане, међу нас, радознале и захвалне, добродошао на место које ти припада. Реци нам да ти је мило, да је сваки човек весео када се врати кући, у место рођења, у завичај. Кажи своје радовање, на српском или на мађарском, или на оба језика одједном, сви ћемо те разумети, упамћени Србине Јоване Ђорђевићу.
Сента, откривање бисте Јовану Ђорђевићу, 25. нов. 2006.
Миро Вуксановић с.р.
