ПЧЕСА
Говор академика Стевана Раичковића
 |
Говор академика Стевана Раичковића
Окупио нас је данас у Сенти један леп и присан догађај: излазак једне нове књиге.
Тај догађај је леп сам по себи: свака нова књига - далеко опипљивије него ли она огромна маса ствари која свакодневно заокупља нашу пажњу - сведочи о још једном напору, заправо, нашем новом покушају, да савладамо или бар ублажимо онај неминовни заборав којему је излажено свако покољење у овом неосетном протицању времена.
Све је ово, што кажем, наравно, одавно познато.
Али, поменуо сам - нимало случајно - још и то, да је овај наш данашњи догађај - и писан ... Мислио сам притом на садржај ове књиге - "Комшија, па Бог" - која од данашњега дана отпочиње свој самостални живот... који ће - пожелимо му то - бити дужи и радоснији од наше. Тај садржај је свима нама - и овде окупљенима као и онима који се налазе у нашим мислима - изузетно присан и близак. Ова књига је сâмо сведочанство о присности и блискости свих оних људи који су упућени да живе - (радују се и пате) - једни покрај других: у кући до куће, у авлији крај авлије, у њиви поред њиве ...
Да је прича о комшилуку дуга и неисрпна, сведочи и ова голема књига од више стотина страница, коју је на свет издало друштво са (исто тако дугим) називом: Пролеће на ченејским салашима ...
При помену овог назива направићу и једну малу дигресију ... која ће ме заобилазним путем поново вратити на нашу тему.
Не могу, по своме староме обичају, а да се бар за тренутак не задржим и на једној својој асоцијацији, која припада мојим најличнијим успоменама ... Звук поменутог топонима Ченеј ... обузимао је мој начуљени слух још у најранијој мојој младости, готово дечаштву... Моја прва песничка љубав, из тог доба, Душан Васиљев - још и данданас познат (нажалост и актуелан) по својој песми "Човек пева после рата", наравно, оног Првог - био је око 1920. године, накратко, учитељ у месту Ченеју... у коме се и оженио ... Поживео је још само коју годину... маларичан и несхваћен ... и преминуо у својој двадесет и четвртој ... баш 1924. године ... На тврдим корицама његове постхумне књиге, као подлози за мој папир, исписивао сам своје прве (полетничке) стихове, у избеглиштву, у времену Другога светскога рата ...
Али ... овај Ченеј, мога песника Васиљева, налазио се у Банату, са румунске стране ... а Ченеј, по коме малопре поменуто друштво (издвач наше данашње књиге - слављенице) носи своје лепо и присно име - Пролеће на ченејским салашима - смештен је у Бачкој, у непосредној близини наше поносне метрополе Новога Сада ...
Али ... и у ономе удаљенијем (банатскоме и заграничноме) Ченеју ... исто онако као и у његовом бачком месту - имењаку ... као и овде у нашој Сенти ... као уосталом и свугде по свету: људи живе један поред другога ... у суседству ... и дозивају се преко истих (заједничких) плотова...
Другим речима: наш слављенички зборник "Комшија, па Бог", која је данас први пут освануо у Сенти, бави се једном темом, која је свима нама овде и присна и блиска ... рекао бих напросто домаћа ... али која је у исто време - можда баш и због свега тога - свачија и универзална ...
Ево ... увелико је већ отпочела јесен ... наилази и дуга зима ... Могла би се у вечерима које се тек слуте ... (уз класично пуцкетање наше старинске ватре) ... дуго прелиставати и ова дебела књига ... Има у њој и сијасет слика ... за оне којима сâмо читање и није баш толико прирасло за срце ...
И да приведем крају ову моју реч, једном старом изреком, која се налази и у овој новој књизи ... (чије је и сâмо име потекло из њене сажете и складне реченице):
"Бог је високо, брат далеко, а комшија је најближи."
Стеван Раичковић
Сента, 19. окт. 1996.
