Стеван Сремац - "Сенћанин" - друго допуњено издање
Биографија
 |
Стеван Сремац (1855. Сента -1906. Соко Бања)
је другорођено дете из (од материних родитеља неблагословеног), брака оца Аврама Сремца, кројача и мајке Катице – кћери Филипа Ђорђевића и Ане рођ. Малешевић.
Аврам беше станар у Филиповој кући. Наочит, кицош и картарош залудео је најмлађу кћер мираџијку богатог трговца – који никако не хтеде дати своју Катицу таквом човеку. Али, на наговор сина му јединца, Јована, некако се отац умилостиви, кћер даде ал` мираз не.
На салашу, где је млади пар тада становао, Катица (са 19 година) роди прво дете – девојчицу, којој дадоше име Марија, која на жалост, поживе свега годину дана. Након ћеркине смрти Аврам и бременита Катица, доселише се у град, у кућу пописног броја 717. Ту се родио, 11. новембра (по старом календару) 1855. године, син првенац – Стеван. Годину и по касније (20. јул. 1857.), родио се Јован а трећи син, Андреј дође на овај свет 22. сеп. 1858.
Сву тројицу крстио је Андреј Николић, сенћански бележник, (отац Владимира Николића, познатог архитекта), који беше и венчани кум Авраму и Катици.
Аврам ретко беше код куће, а по причању Стевана, који се магловито сећао оца, када би долазио касно ноћу, чула би се свађа и плач у родитељској кући.
Катица не поживе дуго. Преминула је децембра 14. 1858. г. у 23-ој години живота. Остави за собом три сина – Стевана од 3 године, Јована од годину и по, и Андреја од 3 месеца.
Аврам се поново оженио. За жену узе Милицу Радивојевић, која му, 1861. г, роди сина Владимира, који је живео и умро у Кањижи.. У другом браку, Аврам не поживи дуго – преминуо је 16. марта 1867. у Сенти (где је сахрањен – не зна се).
Бригу о тројици Катициних синова преузео је Јован – ујак им, исти онај Јован који је наговорио оца им Филипа, да да своју кћер Авраму.
Тако су се браћа нашла у Београду. Стеван је био одличан ђак, жељан науке, док се то за другу двојицу није могло казати - Јован је изучио за лимара, а Андреј за кројача.
Стевану је узор био ујак Јован Ђорђевић.
Стеван је завршио Велику школу у Београду. Те је био професор средње школе у Нишу, Пироту и Београду, где је предавао историју. Стеван Сремац, сенћански син, постаде професор и књиижевник, а пред саму смрт – академик.
Господин Сава Вујић је био градоначелник Сенте у периоду од 1931-1939. године. Између њега и Андреја, најмлађег браста Стевана Сремца, вођена је коресподенција у поводу пошиљке, тј. одличја покојног Стевана Сремца. Одличја је Андреј Сремац поклонио свом родном месту – Сенти, тј. „Српској православној црквеној и школској обштини у Сенти“. Одличја Стеван Сремца: Ред Светог Саве III и IV степена и Таковски Крст IV степена.
Сенћани прозваше улицу и школу по њему, подигоше му споменик 1929. г., рад београдског вајара Јована Пешића – који је у једном тренутку историје, 1941. г. – нестао, срушен, бачен. Грађани подигоше други споменик, 25. јула 1950. године., рад вајарке Јелене Јовановић, који и данас стоји у малом паркићу крај обале Тисе, а на родну му кућу поставише спомен-плочу.
Михајло Пупин, наш велики научник светског реномеа, написао је госпођи Десанки Сремац - рођаки Стевана Сремца, писмо.
Писмо носи датум 3. октобар. 1931. год. и писано је у Норфолку. У њему између осталог стоји: „Ваш покојни стриц био је одвајкада мој најобљубљенији српски приповедач. Ја га нисам лилно познавао али сам познавао а и још данас познајем његовог старијег брата Андреју Сремца који живи овде у Њу Јорку. Радујем се што од Вас чујем да се у Сенти подиже парк око споменика Вашег покојног стрица. Надам се да ће Сента сваке године све више и више улепшавати тај парк, јер у њему је споменик најславнијег сина Сенте.“
Петар Терзић је нашао, у парохијском дому 1999. године, када је прегледао архиву православне цркве припремајући се за писање књиге поводом 250-то годишњице подизања цркве Светог Архангела Михаила у Сенти, оригиналну – из 1906. г. спомен плочу, која је требала бити постављена на 40-то дневни помен славног сенћанског сина Стевана Сремца. Не зна се зашто је тада не поставише – прича се да станари те куће нису дозволили. Било је како је било. . . Септембра 28. 2002. г. спомен плоча је постављена. А три године касније је родна кућа највећег сенћанског песника добила данашњи изглед.
Теодора Терзић
