Јован ђорђевић
Биографија
 |
Јован Ђорђевић је рођен у Сенти 25. новембра (13. новембра по старом календару) 1826. године од оца Филипа и мајке Ане, рођена Малешевић.
Крштен је 29/17. новембра у цркви Светог архангела Михаила у Сенти у којој је у то време богослужио Георгије – Ђука Поповић (1807-1833), један од најобразовнијих свештеника у Потисју, писац књиге “Пут у рај” у којој пише о основним моралним принципима.
Филип Ђорђевић, отац Јована Ђорђевића, бавио се трговином и пчеларством, па кад се оснажио саградио је велику кућу усред Сенте (кућа је била сазидана у садашњој Поштанској улици, наспрам Поште) у којој је Јован Ђорђевић и рођен.
Филип је био поштен, паметан и трезвен човек. Члан Општинског Сената и један од уваженијих грађана Сенте.
По свом дугогодишњем искуству у пчеларству написао је књигу „Пчелар“ коју је 1860. године у Новом Саду издао Јован Ђорђевић.
Године 1837. Јован Ђорђевић као једанаестогодишњи дечак први пут гледа позоришну представу коју је „мађарско дилетантско друштво под управим учитеља Карачоњи (Karácsonyi) играло у нашој варошкој дворани“.
Ђорђевић је био његов не само љубитељ него и помагач и глумац.
„Ја сам“ – писао је Ђорђевић у Летопису Матице српске за 1910. годину, страна 52. – „писао позивнице и имао слободну улазницу. Идуће, 1838. године сам и суделовао с њима у две претставе и завео сам и српско дилетантско друштво од мојих вршњака, које је играло код нас и код мог друга Андреје Николића. Комаде сам писао ја и био сам и драматург и директор и редитељ и декоратер и гардеробер и глумац.“
„Ово дечје ’позориште’ као да је антиципације његове потоње улоге у историји српског позоришта.“ (Божидар Ковачек – „Јован Ђорђевић“)
Јован Ђорђевић започиње школовање у Сенти а наставља у Новом Саду, Сегедину, Темишвару и Пешти (био је стипендиста Текелијанума).
Буна 1848. прекида Ђорђевићеве студије те он одлази у Сомбор и прихвата се судске праксе, коју веома брзо напушта.
Требало је да буде сенћански бележник али одлази за професора гимназије у Нови Сад. То је било 1852. године.
Од 5-7. децембра 1857. изабран је за секретара и уредника „Летописа“ Матице српске у Пешти, али ту се није дуго задржао, већ је сав свој таленат посветио подизању Српског народног позоришта у Новом Саду (године 1861).
На позив намесништва, Кнез Михајло Обреновић је већ убијен, одлази у Београд и постаје управник народног позоришта. (година 1868).
Касније је постао професор на Великој школи у Београду где је предавао општу историју (година 1889).
Године 1893. је пензионисан. Кратко време је био министар просвете.
Писао је стихове, превео је и посрбио за позориште многе комаде – нарочито са мађарског, написао је позоришну алегорију „Маркова сабља“, текст химне „Боже правде“, итд.
Приредио је „Латинско-српски речник“ и то дело је врхунски домет његовог целокупног научног рада. На њему је радио од 1882. до 1886. године.
Јован Ђорђевић је умро 9/21. априла 1900. године у Београду. Сахрањен је у заједничкој гробници са рођацима, у коју је 1906. године сахрањен и његов нећак Стеван Сремац.
У знак поштовања према сенћанском сину, Јовану Ђорђевићу, његови суграђани, гвоздени мост на реци Тиси, са три лука (грађен између 1906. и 1908. године) називају његовим именом (вероватно 1923. год.). На жалост, мост је морао бити срушен од стране војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 12. априла 1941. године, у зору, пред долазак окупатора.
Улица којом се од хотела „Ројал“ стиже до кеја на реци Тиси, 1923. године добија име по Јовану Ђорђевићу. У време рушења моста промењен је и назив улице. Поново, 1982. год., назив улице се мења и она до данашњих дана носи име нашег познатог сенћанина – Јована Ђорђевића.
