Стеван Сремац - "Сенћанин" - друго допуњено издање
Говор проф др. Божидара Ковачека
 |
Беседа проф др Божидара Ковачека, председника Матице српске - Нови Сад
Када погледате и прочитате библиографију књига које су писали Сенћани, непотпуну и недорађену мада су је вредни људи започели пре више деценија, застанете изненеђени пред обиљем плодова узврелих у једном релативно малом граду. У тој библиографији једно од почасних имена има Стеван Сремац коме његов родни град ове године посвећује посебну пажњу славећи 150. рођендан. Иако je у Сенти провео само рано дечаштво, завичај je у њему остао као живо извориште, не толико тематско, јер je у рдугим срединама и дуже и зрелије гледао живот око себе, него због духовног склопа грађанског поимања света који je у основним цртама стекао у сенћанском окружењу. Не само физичком. Нико се у нашој науци није темељније позабавио том укорењеношћу Сремћевог менталитета, па ће и оно што ћу ja рећи o томе бити и непотпуно и неаргументовано до краја.
Стеван Сремац се није женио – једини породични круг његовог живота био je сенћанска фамилија, многобројна и географски растурена, али са мноштвом добро негованох међусобних веза. Имао сам срћу да упознам познатог београдског архитекту Александра Дерока. У разговору с њим и у неколико писама које смо измењали веома живо je било његово интересовање за сенћански породични клан коме je и он као далек рођак припадао. То интересовање он je доказао и оплодио издањем са Сремћевим и властитим илустрацијама Сремћевог духовног спева Бал у Елемиру инспирисаног везама са сродницима који су породичну сенћанску лозу пресадили у Банат. Чува се, дакле, породична традиција до далеких изданака садашњег времена. Прво снажно упориште тога клана чији огранци ни данас не дају да сасвим утихне свест o породичној прошлости био je Сремћев деда по мајци Филип Ђорђевић o коме доста знамо, за разлику од деде Сремца такође Филипа коме знамо само име. Стеван Сремац и његова два брата Андрија и Јован, оставши рано и без мајке и без оца, једини ослонац животном формирању имали су у породици своје мајке Катице које се Сремац, јер je умрла 1858, није ни сећао. Оца Аврама упамтио je овако: “Сећам се свога оца као кроз маглу јер сам био мали када je умро. Носио се господски и понашао се као да je у најмању руку нотарош или немеш, a не занатлија. Био je кицош и шешир je увек носио мекан и мало наерен на чело“. Рођен у дединој дворишној кући у којој су романтично живели једно уз друго заљубљени Катица и Аврам, по њиховој раној смрти Стева je остао на истом месту уз деду, баку, ујака Јована и многобројне тетке, мајчине сестре. Душа домаћинства била je бака Ана. Рођена je негде на југу Србије од оца Обрада и мајке Јулке. Када су Обрада убили Арнаути, Јулка je са два сина и кћерком избегла у Аустрију, кратко, да роди Обрадово посмрче, задржала се у Новом Саду, па одмах дошла у Сенту где су je, пуку избеглу сироту, добро примили као вешту везиљу чему je подучавала сенћанске удаваче па и своју Ану. Њени синови Малешевићи и њихови потомци разгранали су свој угледни грађански сенћански род. Троплет старих сенћанских породица: Сремац, Малешевић и Ђорђевић, строга и добра сенћанска српска школа, одгојили су и лепим старинским грађанским духом заувек задојили Стеву, мада je на том огњишту остао само до своје тринаесте године. Када су бака, па деда умрли, тетке се поудале, ујак Јован Ђорђевић одлучио се за стабилан положај у Београду и 1868, са сестрићима и неудатом сестром Мартом тамо се преселио. Мада у престоници Србије, они су многим нитима остали везани за Сенту, a поготову за многобројне сроднике који су обилато посећивали кућу уваженог гоподина Ђорђевића. Први свој књижевни рад, a он je касно почео да објављује, приповедку из средњовековне српске историје Бладимир, краљ дукљински штампао je у Босанској вили у наставцима, 1888, са потписом Сенћанин. Тако ће потписивати и друге своје приповетке „из књига старостовних“ у истом часопису све до 1898.
Унутар Сремчевог стваралаштва више je тематских кругова. Најранији je евокација историје, најпознатији je с југа Србије, по броју наслова предњачи проза везана за грађанску средину Србије. Међутим, његове најкрупније, по многима и најбоље дело, Поп Ћира и поп Спира дешава се у овим „пречанским“ крјвима. Често се наводило да je том делу језгро народна приповетка. Данас се међутим, зна порекло те причице, анегдоте. Штампана je у листу Стармали 1885. године који je уређивао Јован Јовановић Змај, близак пријатељ и кум Сремчевог ујака Јована Ђорђевића с којим je у истој кући становао живећи две године у Београду. Текст под насловом Баш његови зуби штампан je у Змајевом Стармалом са неразрешеним иницијалом Ђ. Младен Лесковац који je o овоме писао каже „мора се допустити макар могучност да би то (писац текста) могао бити одиста он“ (Јован Ђорђевић). Стеван Сремац je Поп Ћиру и поп Спиру посветио своме ујаку Ђорђевићу. Павле Поповић, један од најбољих зналаца Сремчевог дела, каже да je такву посвету ставио на књигу „нарочито зато што му је ... како je сам писац говорио, овај (Ђорђевић) и дао тему за приповедку“. Није битно да ли му je причу Ђорђевић усмено испричао, или ју je Сремац прочитао у Стармалом знајући да je Ђорђевићева. Битно је да je веома вероватно ту причу Ђорђевић давно чуо још у Сенти. За боравиште поп Ћири и поп Спири Сремац je дао неименовано повелико место које није село, али ни потпуно развијен град, a управо таква je била Сента у Сремчевој младости.
Моје данашње излагање имало je за циљ да Стевана Сремца с правом мало више приближимо Сенти но што се то обично чини. Доказ да ми то одобравате je у чињеници да се Дан града Сенте у години 150-годишњице Стевана Сремца њему посвећује и што његово родно место настоји да се велики писац Стеван Сремац у јубиларној години прослави што достојније.
Проф. др. Божидар Ковачек
22. нов. 2005.
