Парастос Стевану Сремцу
Беседа академика Светозара Кољевића
 |
говор проф. академика Светозара Кољевића поводом 100 год. смрти С.Сремца
О Сремчевом традиционализму
Ако бисмо писце делили по политичком кључу, а како бисмо и данас друкчије, онда бисмо уочили, између осталих, две групе: прогресивне, који се заносе будућношћу, и традиционалне, који се заносе прошлошћу. Дакако, човек се одувек лакше заноси оним што верује да је било или да ће бити него оним што јесте. Стеван Сремац се заносио својим раним делима Заборављеним Обилићима, великим жупанима Чаславом и Властимиром, краљем Драгутином и царем Лазаром. Али код писаца Сремчеве истинољубивости увек је било значајније оно што виде око себе од оног чиме се заносе. Најмање је срећно Сремац био надахнут, или тако нам бар данас изгледа, када је реторички, патетично величао прошлост – њене хероје и моралне врлине, а најнесрећније када је свој традиционалистички поглед упирао у садашњост.
Рођен 1855. у браку „који није био срећан, ни дуга века“, истински родољубив, частан, образован, конзервативан, проницљив и отмен, Сремац је био велики усамљеник у тадашњој, као што би можда био и у данашњој Србији. „Кад сам сâм, нисам сâм... Кад сам сâм, најбоље и најискреније се разговарам.“ Против ујакове воље, а ујак му је био више него отац, ступио је као студент, добровољац, у српску војску 1877. да би учествовао у Другом српско-турском рату. Тада је писао свом „поштованом и драгом уји“ да га није „могао послушати“ јер је чуо традиционални зов „свете дужности“ као „свој унутрашњи глас“. Међутим, он се није, као толики други, дичио својим патриотизмом, нити је очекивао некакву споменицу. У службеним подацима о себи написао је: „Био добровољац у другом и трећем рату“, „али није био у боју, јер прилике није било.“ У својим политичким уверењима био је конзервативан, ангажовани либерал, али на понуду либералног министра просвете Рибарца да га постави за директора гимназије, у коме год хоће месту, одговорио је: „Остаћу овде, ако овај указ поцепате. Идем и иначе нећу да чујем ни за странку ни за вас“. Није незанимљиво, с обзиром на Сремчеву конзервстивну политичку опредељеност, ни то што је у својој соби скривао полицијски сумњиве списе свог идеолошког неистомишљеника и политичког противника Милета Павловића, одржавајући с њим блиске пријатељске везе и пазећи његову мајку „као прави син“ кад се Павловић нашао у затвору. Најзад, колико год да је био традиционалан, целог века је избегавао проводаџије, који су га „пецали“ као „сома у Сави“, распитивали се за његове године и плату, а „одмах затим“ почињали да му „густирају младу као јареће печење“.
Па и у приповеткама и романима Стевана Сремца види се колико је он на себи својствен начин био традиционалан. Понегде је главни мотив крсна слава, другде су главни јунаци свештеници, каткад опет он прати чиновничку одисејаду једног успешног државног службеника, или, пак, дочарава шаренило једног готово оријенталног света који заправо већ ишчезава, шаренило оног нишког живота, који непосредно у току свог вишегодишњег службовања упознао. Али и поред свих његових традиционалистичких опредељења, непосредно политичко, културно и друштвено заокружење било му је прозирно. Колики је наш смисао за славље и весеље, са својим лицима и наличјима, показао је у Ивковој слави, можда најраскошнијој слици заноса, осећања животних фрустрација и лудовања у пијанству. Зар је чудно што му је управо то дело донело глас нешег омиљеног писца? Колико год да је био привржен дражима и наличјима шареног оријенталног нишког живота свога времена, колико год да му је био ближи обичан и прост свет од напирлитаних пренемагала и „хладног, бездушног Запада“, он није крио у Ивковој слави колико је „празан живот малог света, срећног што не зна да му је живот празан“. То исто се види, дакако, у свим његовим значајнијим делима, од Попа Ћире и попа Спире до Зоне Замфирове и Вукадина. Вукадин је, дакако, с обзиром на његове потребе и намере, веома успешан човек, али шта значи то што се он пробио као државни службеник до уносног царинског звања тако што су га медији лажно патриотски прославили на основу тога што је успешно пројахао једно несташно магаре? И шта то говори о нама? И да ли само о нама?
И зар се иста широка лепеза асоцијација не остварује у многим његовим скицама које остају трајно актуелне: свугде се у њима види рука оног гимназијалца који је уживао „у цртању карикатура с великим успехом“, док су његови другови у вишим разредима водили „бесконачне разговоре и препирке“ уз кафанску свирку, верујући, ваљда, да једна људска заједница може остварити срећу помоћу неколико увозних идеја. Карикатура је, дакако, неминовно комично изобличење и ту је можда корен оног хуморног представљања стварности у коме је Сремац остварио неке од својих крајњих књижевних домета, као што је, на пример, приповетка „`Чесна старина!...`“. Већ у наслову, под наводницима, наговештена је карикатура једне традиционалне замисли. А главни јунак те приповетке Сибин Сибиновић се у мутним временима тако лако обогатио, да му неки људи и мртвом завиде: „Срећном човеку и петлови носе јајца!“. Други се опет сећају како је у две различите странке распоредио зетове, а сам се уписао у трећу, јер је схватио да „треба и он у неку гунгулу да се умеша“. Тако је Сибин Сибиновић постао „народни човек и народни пријатељ“, о коме сви говоре и чијим немуштим, па и неодржаним говорима новине химне певају. А после његове смрти – уосталом, кукњава нам је традиционално јача страна – и сама Перса, названа „Палилулске новине“, иде да теши Сибинову родбину и открива да се чак и „живина снуждила“: „Боже, као да знају и они шта су у њему изгубили!“. Па и силна светина која је дошла на традиционалнли испраћај угледног покојника, дата је у хумористичком расветљењу: „Очекујући попове, свет је разговаро, и о чему све није било разговора! И како су код нас свадбе некако мртве, а погреби много живљи – и овде се врло живо разговарало и смејало“. Да ли је ова слика више смешна или тужна? Зар не лебди и око ње онај меланхолични осмех који су њему блиски савременици, често на Сремчевом лицу откривали? У сваком случају у мећави традиционалног лицемерја у Сремчевом књижевном делу чини се да је понајближи Сремчевом становиштву онај Веца практикант, који и у правој мећави у свом танком иберцигеру каже: “Пирка, по мало пирка!“. И њега је, наиме, као и самог проницљивог Сремца природа богато наградила „обдаривши га хумором и веселом нарави“, хумором који је одувек био и остао последња линија човекове одбране достојанства пред властитим животним заокружењем. И дозволите ми на крају, да се у име једне тако традиционалне установе као што је Српска академија наука и уметности захвалим њеном и нашем великану на његовом традиционализму, као и свима онима у Сенти који су се потрудили и омогућили да се стота годишњица Сремчеве смрти овако традиционално и достојно обележи.
