Парастос Стевану Сремцу
Беседа Мира Вуксановића
 |
говор Мира Вуксановића – Парастос С. Сремцу – Сента, 24. авг. 2006.
Круг Стевана Сремца
1.
Не памтим када сам се први пут обрадовао речима Стевана Сремца. То је било у данима када нисам слутио да ћу на стогодишњицу његове смрти, у Сенти, у саборном храму, бити одређен да кажем оно што се у таквој прилици мора чути. Пред овај августовски дан, како сам и обећао сенћанским домаћинима, читао сам прилоге о Стевану Сремцу, проверавао приче које се у његовој Сенти знају, трудио се да понешто спремим на друкчији начин, о томе мало разговарао с академиком Кољевићем и с њим дошао, несигуран у своју реченицу. Тако увек бива када хоћемо о познатом. Кад говоримо о нечему што га граничи неколико чињеница, све се скупи у малу целину и звучи природно. Познато се распе.
Можда бих причицу о Сремцу могао да почнем приказом старе фотографије коју сам стрпљиво гледао. Снимљена је на данашњи дан 1906. Слеђа стоји да је то Стеван Сремац на одру, откривен, с брковима, белом косом и прекрштеним рукама, под цвећем. И дописано је да се брат нашег писца, Јован Сремац, опрашта у име фамилије коју он, вечити младожења (речено насловом њему омиљеног претходника), није имао. Тада су, у Сокобањи, која није увек лековита, одакле само у песми одеш стар дођеш млад, у пет сати и тридесет минута, после подне, два Сремца, два брата, први пут били у растанку. Малочас се саставио круг. Тај круг има пун век. Личи на пун месец. У центру му је лице Стевана Сремца.
2.
Када је већ мађарско-српском слогом, првим знаком потиског града, Сремчева кућа прошле године завидно обновљена (али готово празна ако не бројимо успомене и сенћанску оданост), можда би требало да одемо у Ниш, у тамошњи музеј, у одељење Стевана Сремца, Бачванина који је урнебесно писао о банатским свештеницима и њиховом ношењу замењеног зуба пред темишварског владику, Београђанина који је одвећ драстично исмевао Вукадина и његове драгачевско-ужичке радикале, Сенћанина који је тако свој први штампани рад потписао а потом постао најпознатији Нишлија, први писац Ниша (по вредности, разуме се), да на то наизглед замршено географско коло кажемо да је Сремац тако могао – разним говорима, из различитих предела, из дијалеката, беспадежних, отегнутих, оглоданих или сасвим чистих, како кад – да је Сремац из толико руку могао да пише јер је то увек радио у једном језику, јер је показао да свака грана српског језика (ма где расла) може у књижевности остати зелена, јер за то треба имати само мајсторство и дар Стевана Сремца.
3.
Да, доиста би требало у нишком Музеју, у Сремчевој оставштини, сређеној и лепо приказаној (ако заборавимо једанаест књига из његове библиотеке што их је неко са изложбе нетрагом однео, а овде, у Сенти, остала је само једна с његовим потписом, а могло би се скенерским и другим поступцима понешто пренети у празну кућу рођења, што иште причу друкчију од ове), вођени штампаним каталогом, да пронађемо Нотес Стевана Сремца, са записима о којима су сведочили Драгутин Илић, Миле Павловић, Јован Скерлић, Светозар Ћоровић, а потом и остали. Тамо су речи и шале које је писац у бирцузима и веселим разговорима чуо. Тамо су у детаљима приче које смо читали, драматизоване на екранима и позорницама гледали, које се заиста негде јесу догодиле, али нигде и никад нису онакве биле као у Сремчевим књигама. Поп Ћира и Поп Спира, Зона Замфирова, Ивкова слава, па даље, а нигде књига староставних, његових историјских приповедања до којих му је било као до најбољих реченица што их је склопио. Као да се смеје податак да је прозу о жупану Чаславу деломице написао на свадбеној позивници. Све му се окренуло на весеље.
4.
Ваљало би, онамо, у нишком Музеју, у откупљеној Сремчевој оставини за коју је Сента нудила знатно више (али је поштована жеља писца), пред малопре помињаним Нотесом, као доказ лепог духовног сродства, као сећање на мостарске шетње (сваки својом страном улице а заједно), као окаснело упутство приповедачима – наглас прочитани одломак успомена Светозара Ћоровића. Он је у описима Мостара док је био један од важних центара српске књижевности (где се ишло с рукописима и друкчије, о чему би се дало дуго, занимљиво), у сећањима на разговоре о заједничким пословима, пренео и Сремчеве речи изговорене док му је показивао своју нотарицу:
„Видиш, овде ми је, што се рекне, као извор неки, па кад ме засврбе прсти да пишем, а ја узмем бележницу и из ње уносим у приповетку све оно што је згодно. Саветовао бих и теби да тако радиш ако већ ниси почео. Згодне теме, опажања, кратку карактеристику појединих људи које сретнеш или познаш, све обележи. То много олакшава посао при писању“.
Зато је лако познати ко пише онако, из главе.
5.
А можда би баш онамо, испред музејских витрина где су два штапа, један Сремчев, други Ибиш-агин, испред старих школских мапа с приказима северног и јужног звезданог неба, код рукописа његовог јунака и добротвора, сенћанског Јована Ђорђевића, код фотографије Нишлијке Лене (смрскане у лицу, остареле, измучене животом, с наочарима и клемпавим ушима), која је постала Сика у Ивковој слави, код фотоса Микала Николића (с капом, широком, натученом, с дугим белим брковима и рукавима, с опасачем, реденицима преко груди и подигнутом двоцевком, између два ловачка кера, као што је доцније виђено на разгледницама, на цртежима Стевана Никшића Лале, у издању нишке Крајналије), код таквог Калче, требало би огласити барем две-три реченице које ће имати Боре Станковића девизу старо ми дајте, јер ће се тако означити сличност Сремчева с Јашом Игњатовићем, Лазом Лазаревићем и другим српским писцима који су волели књижевни мирис старине.
О носталгији, о нестајању, о ономе чега више нема, читамо запис Стевана Сремца:
„Нестаде либадета и тепелука, фесова и силава, широких плећа и мрких бркова. Не певају се више сокаком песме о љубави, не весели се више крај руменике уз ситну тамбурицу. Још само остао Асан са својом сантуром и севдалиском песмом, остао па се и сам чуди што га је снашло и где је запао, као неки анахронизам међу овом жгебавом и без духа генерацијом, која нит сама уме да живи и да се весели, нити разуме живот и весеље другога ...“
А ми разумемо зашто је Сремац десетак година остао у Нишу одмах по ослобођењу од Турака и разумемо да је за старије младеж увек била раскалашна.
6.
На више начина, понекад неодмерено, у погрдама и карикатури, самом себи је упадао у реч Стеван Сремац политичар. Заклети либерал, противник покрета Светозара Марковића, у страначким другомишљеницима видео је бескућнике, уљезе, сејаче нереда и анархије, букаче, демагоге и тако редом, без лиричности. Као да и сада оглашава – време се променило, а отимање власти није. При том се види колика је разлика (литерарна, уметничка) када Сремац пише о људима (о ликовима) који су му блиски и када пише о политичким противницима које презире. Све што дође из стрначке потребе у књижевност не може надживети странку.
Али, преко тога, на неколико начина, увек духовито, прецизно, у сликама и призорима који се памте, популарно и за учене истовремено (што је најтеже постићи), тако је самом себи из речи искакао Стеван Сремац писац и објавио да је права књижевност изнад сваке промене – временске и политичке. Зато и читамо Стевана Сремца пун век од његовог одласка, од снимања фотографије описане на почетку ове пригоднице, пун век од дванаестог августа (по старом) а двадесет и четвртог августа (по новом), из 1906. године, из Сокобање, коју није одабрао, пише Нушић, због њене лековитости и лепоте природе око ње, већ због паланачке чаршије и дућана с ћепеницама. Отишао је онамо где „још бије гоч и пиште зурле“, где „је могао наћи одмора ...“ И данас у миру.
